Da bismo pokušali da razumijemo zašto sanjamo, ne možemo se samo pitati zašto spavamo i pretpostaviti da sanjanje služi istoj svrsi.
Spavanje je funkcionalno. Činjenica. U stvari, spavanje je multifunkcionalno: čini mnogo različitih stvari za nas. Spavanje je suštinski važno za pamćenje, koncentraciju, fizičko zdravlje, mentalno zdravlje; da budemo iskreni, dobro je baš za sve.
Ako je spavanje funkcionalno, bilo bi logično da je i sanjanje funkcionalno, ako sanjanje smatramo subjektivnom mentalnom aktivnošću koja se odvija tokom spavanja. Međutim, možda i nije tako jednostavno. Spavanje i sanjanje nisu isto. Ne sanjamo uvijek kada spavamo. Neke faze spavanja mnogo su pogodnije za sanjanje u odnosu na neke druge, a sadržaj sna se razlikuje u zavisnosti od toga u kojoj smo fazi spavanja i od toga koliko dugo spavamo. Zbog svega toga, da bismo pokušali da razumijemo zašto sanjamo, ne možemo se samo pitati zašto spavamo i pretpostaviti da sanjanje služi istoj svrsi; potrebno je da proučimo same snove.
Sanjanje je kompleksan, izuzetno raznolik fenomen. Budući da je takvo, prilično je nevjerovatno da će ikada postojati samo jedan jednostavan odgovor na pitanje zašto sanjamo, isto kao i na pitanje zašto razmišljamo, ili zašto smo svjesni.
“Prilično je nevjerovatno da će ikada postojati samo jedan jednostavan odgovor na pitanje zašto sanjamo, isto kao i na pitanje zašto razmišljamo, ili zašto smo svjesni.”
Čekajte… šta ako snovi nemaju nikakvu funkciju?
Argument koji mnogi onirolozi iznose glasi da je moguće da sanjanje nema ama baš nikakvu funkciju, da je ono samo nusproizvod spavanja. Međutim, postoji mnogo funkcionalnih teorija, i sada se okrećemo njima.
Sanjanje o prošlosti
Ako se prisjetite bilo kog sna koji ste sanjali protekle nedjelje, velika je vjerovatnoća da će neki njegov dio odražavati neke događaje iz vašeg budnog života. Frojd je to presipanje dnevnih događaja u snove nazivao „talogom dana“, a istraživanja nam pružaju dovoljno dokaza za to, pokazujući da oko polovina naših snova sadrži nekakvu aluziju na nešto što se dogodilo ranije tog dana. Sanjamo i o događajima iz dalje prošlosti, a njihova vremenska udaljenost uglavnom zavisi od toga koliko dugo spavamo: prvih nekoliko sati noći, kad smo većinom u ne-REM fazi spavanja, sanjamo skorije doživljaje; kasnije u toku noći, kad smo duže u REM spavanju, sanjamo svoja dalja sjećanja, recimo ona iz djetinjstva.
Jasno je da sjećanja čine veliki dio mnogih naših snova: sjećanja na ljude koje znamo, na mjesta na kojima smo bili, na nešto što smo vidjeli ili uradili, kao i na nešto o čemu razmišljamo. Što se tiče funkcije, činjenica da su naši snovi puni sjećanja navela je neke ljude da se zapitaju: Je li moguće da nam to ponovno aktiviranje sjećanja zapravo pomaže da ih upamtimo? Je li moguće da je jačanje naših sjećanja ili „utvrđivanje pamćenja“ zapravo funkcija sanjanja?
Snivanje u službi pamćenja
Nema sumnje da je utvrđivanje sjećanja (proces pretvaranja novih sjećanja u dugoročna sjećanja) funkcija spavanja. Potrebno je da spavamo prije nego što izgradimo nova sjećanja, kako bismo doveli mozak u stanje spremnosti da primi tu informaciju; spavanje nam je potrebno i nakon što se stvore ta nova sjećanja, da bi im pomoglo da se učvrste, utvrde, te da bi nam se omogućilo da ih se sjetimo i nekada kasnije. Istraživanja o spavanju to nedvosmisleno pokazuju. Postoji čak i teorija da manjak spavanja može da dovede do oslabljenog pamćenja u bolestima koje pogađaju starije ljude, kakve su demencija i Alchajmerova bolest. Smatra se da se tokom spavanja, posebno ne-REM spavanja, naša sjećanja reaktiviraju ili ponovo odigravaju, što ih ojačava za buduće pamćenje.
Ideja da nam snovi pomažu da obradimo svoje emocije možda je najpoznatija funkcionalna teorija snova. Zasigurno je teorija o kojoj se najviše piše. Nekoliko onirologa napisalo je knjige o toj ideji, na primjer Ernest Hartman (Ernest Hartmann) i Rozalind Kartrajt (Rosalind Cartwright). Opšta ideja glasi da kad sanjamo o svojim prethodnim doživljajima, naročito onim emotivnim, to je jedan od načina na koje mozak obrađuje te doživljaje, daje im smisao i ublažava njihovu emocionalnu snagu u očima snivača.
Noćni terapeut
Kao što istraživanja o spavanju nedvosmisleno pokazuju da je spavanje suštinski važno za pamćenje, pokazuju i da je suštinski važno za raspoloženje i regulisanje emocija. Kad smo neispavani, „pretjerano emotivno reagujemo“ i na pozitivne i na negativne doživljaje, u poređenju s danima kad smo naspavani. Poremećaj spavanja je simptom svakog katalogiranog poremećaja raspoloženja, uključujući i depresiju i anksiozne poremećaje. Spavanje nam je toliko važno za regulisanje raspoloženja i emotivnih reakcija, da ga neki istraživači nazivaju „noćnom terapijom“ (Walker & van der Helm, 2009). Svake noći dok spavamo, mi utvrđujemo, obrađujemo, integrišemo emocionalne doživljaje koje smo imali na javi, nastojimo da ih shvatimo i pripremamo se za sutrašnje suočavanje s novim doživljajima i za njihovu obradu.
I, kao i u slučaju pamćenja, snovi odražavaju tu noćnu aktivnost. Često su puni briga koje nas muče u budnom životu. Ako uskoro imate ispit koji vas zabrinjava, možda ćete sanjati da ste pali na njemu. Ako vas brine sigurnost vaše veze, možda ćete sanjati da vas partner vara. Snovi toliko vjerodostojno i postojano predstavljaju naše nesigurnosti i strahove da kada istraživač razmotri niz snova pojedinca, a da pritom ne zna ama baš ništa drugo o njemu, može da odredi zbog kog je člana porodice najzabrinutiji, u kakvom je odnosu s partnerom, kad ima nova ljubavna interesovanja i tako dalje. Slično tome, svi sanjamo o raznim drugim krupnim događajima: smrti voljenih, brigama zbog zdravlja, mijenjanju poslova, polaganju ispita, raskidima, trudnoći i tako dalje.
Košmari i ružni snovi
To su snovi koji su puni neprijatnih emocija, kao što su strah, strepnja ili tuga. Košmari su uglavnom više zasnovani na strahu i vrte se oko prijetnji i opasnosti. Jedna definicija košmare klasifikuje kao ružne snove koji su toliko ružni, da nas bude.
Svi ponekad sanjamo takve snove i mada znaju da budu strašno iskustvo, mogu zapravo da nam pomognu da se izborimo s emocijama u budnom životu, kao što smo vidjeli u studiji Viržini Sterpeniš. Drugi onirolozi imaju slične ideje, smatraju da iznova i iznova sanjamo košmare i/ili ružne snove o sličnim problemima iz našeg života dok smo budni sve dok ih ne prevaziđemo. Košmari takođe mogu da budu vrsta „izduvnog ventila“ – omogućavaju nam da izrazimo i oslobodimo svoje negativne emocije tako što nam pomažu da naučimo da se bolje nosimo s njima. Košmari mogu i da budu nekakvi znaci koji nam pokazuju da postoji nešto na čemu treba da poradimo, što kasnije možemo da istražimo, recimo, psihoterapijom.
“Da bismo pokušali da razumijemo zašto sanjamo, ne možemo se samo pitati zašto spavamo i pretpostaviti da sanjanje služi istoj svrsi.”
Za razliku od njih, neki košmari nisu nimalo korisni, naročito oni koje sanjamo poslije traumatičnih doživljaja i koji iznova i iznova izlažu snivača njegovoj traumi dok spava. U slučaju takvih košmara najčešće je potrebna terapija. Poznato je i da su košmari povezani s lošim mentalnim zdravljem, što ukazuje na to da iako košmari nekim ljudima mogu da budu korisni, možda nisu korisni za svakoga. Razlike između pojedinaca (recimo, jesu li ili nisu slabog mentalnog zdravlja), kao i situacioni faktori (na primjer, šta im se tada dešava u životu) utiču na to kako ćemo doživjeti snove i košmare. Nekim ljudima košmari mogu da budu korisni, dok za neke mogu da budu štetni.
Nije sve crno
Dosad smo obradu emocija razmatrali samo u kontekstu negativnih doživljaja, kao što je razvod. Međutim, mi sanjamo i lijepe snove. Zapravo, gledano u cjelini, u snovima imamo jednako mnogo prijatnih emocija kao i neprijatnih, i podjednako često sanjamo i o pozitivnim i o negativnim doživljajima iz budnog života. Najvažniji od svega jeste intenzitet: bilo koji doživljaj iz budnog života koji je praćen snažnim emocijama ima najviše izgleda da bude tema vašeg sna. No, ako je funkcija sanjanja obrada emocija, zašto toliko sanjamo o stvarima koje ne moramo da „prevazilazimo“, već su, naprotiv, u pitanju divni doživljaji?
Pozabavila sam se ovim pitanjima s koleginicom Karolajn Horton (Caroline Horton), u radu koji smo zajedno napisale za žurnal Frontiers in Psychology (Malinowski & Horton, 2015). Sugerisale smo da sanjamo i o prijatnim i o neprijatnim doživljajima jer nam snovi ne pomažu samo da se izborimo s mučnim i teškim doživljajima već nam pomažu i da pamtimo i razumijemo divne doživljaje. Kad imamo snažnu emotivnu reakciju na nešto, to je način na koji mozak „maše rukama“, pokazuje taj doživljaj i govori: „Taj! Taj je važan!“ Potrebno je da upamtimo ono što je najvažnije; emocije nam automatski govore šta je najvažnije. Potrebno je da zapamtimo koji su doživljaji bili strašni, a koji blistavi, kako bismo upamtili kako da kasnije u budućnosti izbjegnemo te prve, a potražimo druge. Zato sanjamo i ružna i lijepa sjećanja, možda zato da bismo mogli da ih upamtimo. Na taj način ojačavanje sjećanja i obrađivanje emocija idu ruku podruku.
Osim toga, potrebno je i da nam snovi pomognu da ublažimo reakciju i na pozitivne doživljaje. Zaista nam ne bi nimalo koristilo kada bismo svaki put kad se sjetimo neke uspomene ili nečega iz prošlosti, reagovali sa istom emocionalnim jačinom kao prvi put. Svaki put kad se sjetimo propale veze, srce bi nam bilo slomljeno kao što je bilo kad smo raskinuli vezu; isto tako, svaki put kad se sjetimo trenutka kad smo prvi put čuli riječi „volim te“, preplavila bi nas velika radost i onemogućila nas da bilo šta uradimo. Potrebna nam je sposobnost da „stišamo“ svoje emocionalne reakcije na sva svoja sjećanja, ne samo na negativna, kako ne bismo stalno bili u stanju hiperemotivnosti kad god se sjetimo nečega iz prošlosti.
Nedavno je ovo dobro pokazala studija koju je sprovela grupa istraživača predvođena Rafaelom Valaom (Raphael Vallat) u Neuronaučnom istraživačkom centru u Lionu, u Francuskoj. Otkrili su da kada sanjamo o nečemu što nam se desilo na javi, taj doživljaj je u snu mnogo manje emotivan od originalnog doživljaja na javi: pozitivni doživljaji iz budnog života postaju manje pozitivni u snovima, a negativni doživljaji iz budnog života postaju manje negativni u snovima, dok neutralni doživljaji ostaju isti. Upravo ono što bismo očekivali u skladu s teorijom obrade emocija – emotivni doživljaji se u snovima „stišavaju“.
